Recimo da stvari stoje ovako: Aikido zajednica nalazi se u nekoj vrsti 'krize identiteta'. Posle naglog širenja po čitavom svetu nakon Drugog svetskog rata, ova umetnost je, slično drugim japanskim, 'tradicionalno obojenim', veštinama ušla u fazu ušančivanja, učvršćivanja i utvrđivanja.

 

Izmenio se i pogled na učitelje koji iza sebe imaju dugu tradiciju i visoko zvanje, već samim tim što ih procenjuju vežbači koji su danas daleko obrazovaniji nego što je bio svet pre trideset ili četrdeset godina. Prošlo je već  i dvadesetak godina otkako su prvi Evropljani - učenici majstora Tade, recimo, počeli da drže seminare po Italiji i susednim zemljama. Lagano sazreva svest da njihova veština ne zaostaje za umećima japansih majstora, a da ih kadkad i prevazilazi, naročito u metodologiji prenošenja znanja stečenog u Aikido zajednici kao celini.

 

Takođe, sa naglim porastom popularnosti Interneta, diskusionih foruma i društvenih zajednica na Internetu, onaj početni, relativno mali broj vežbača koji su imali prilike da se susretnu sa  ‘Evropskim’ instruktorima, počeo je da širi svoja iskustva drugima. Govorimo, razume se, o vrlo ozbiljnim forumima na Aiki Webu ili Aikido žurnalu, u kojima učestvuju Aikidoke iz čitavog sveta.

 

Rezultat ovakvih diskusija, razmena mišljenja, poznanstava sklopljenih na različitim velikim međunarodnim seminarima i inkognito posetama ogleda se i u određenom broju seminara koje sada vode po nekoliko majstora zajedno. Na takvim seminarima dolazi do preplitanja odgovora i pitanja u jedinstvu usresređenosti da se što bolje zapazi, prepozna i saobrazi poenta koju majstor pokazuje tehnikom, te da se to ospolji u sopstvenom izrazu što bliže originalnoj poduci i majstorovoj nameri.

 

Baš tu se, uz poštovanje prema svemu ranije naučenom, prave prvi koraci ka novom. Rađaju se novi smisao i novi ciljevi vežbanja. Raščešljavaju se datosti onoga što nam se čini već poznato. Vršcima prstiju dodiruje se razumevanje koje osećamo da nam je već duže vreme nadomak, ali nedostupno. Bude se čežnje za nečim što tek naziremo u daljini, neodoljivo prizvani prelepom mogućnošću da ga u nekom trenutku, možda, dosegnemo.

 

Za sada, promene u Aikido svetu izmiču ispod radarskog opsega većine Aikidoka koje poznajem. Čak i većina instruktora koje znam ne učestvuje na ovim forumima, i ne odlaze na seminare koje vode ‘nepoznati’ i ‘evropski’ majstori. Oni, čini mi se, ostaju blaženo neupoznati sa promenama koje vreme donosi. Zadovoljavaju se svim što su naučili do tada, svojim učiteljima i uzorima, i činjenicom da ih njihovi učenici smatraju vičnim u tome što vežbaju, te vrednim da se od njih uči.

 

Ne osluškuju zvukove paradigmi iz susedstva? Ne. Šta će tvrdokorni pravovaljani pomisliti kad otkriju da je većina onoga što su ih učili o Daito Ryu školi jednostavno – netačno; kad čuju da ima sve više majstora koji mogu da pariraju Uješibinim naslednicima... A šta će tek reći kada čuju da postoje učitelji od kojih vredi učiti iako njihova škola ili linija razvoja nije u strogom skladu sa tradicijom federacije kojoj sami ‘pripadaju’? A šta ako nije obavezno nužno imati 70 godina da bi patina trajanja bezpogovorno potvrdila prevashodno i neprikosnoveno poznavanje visokih principa?!

Čini se da u ovom trenutku slična pitanja stvaraju krizu u svesti kod mnogih od nas. Pokadkad se u tu krizu tiho došunja i ljutnja. Prikriveni bes zbog koga okreću leđa Aikidou i svojim učiteljima jer osećaju da im je ‘mnogo toga’ bilo uskraćeno; da je na delu neka vrsta zavere zbog koje se ‘ono pravo’ namerno ne podučava, a da se instruktori kriju iza starovremenog pravila iz Hombu dođoa da ‘instruktor predaje samo mali deo veštine…’

 

Drugi, koji, čini mi se, realističnije, sagledavalju situaciju nalaze da im je izuzetno teško da nastave da vežbaju u svom dotadašnjem dođou budući da obojenost, usmerenje i metodi vežbanja koje su odskora videli i upoznali, izazivaju nerazumevanje, podsmeh ili otvoreni sukob sa dominantnom paradigmom koja vlada u dođou.

 

Čak i instruktori koji uvode promene nailaze na velike teškoće da pronađu svoje mesto u Aikido zajednici. Zamislite samo kako izgleda biti 4. ili 5. Dan u organizaciji koju predvodi jedan japanski Šihan. Razume se da Šihan određuje šta se događa u organizaciji i predstavlja izvor od koga proističe autoritet, no, a sada, namah, javlja se neki novi izvor ili izvori nadahnuća i znanja. Šta činiti?! Odjednom vaš Aikido isklizava iz utvrđenih tračnica, probija prihvaćeni model… Činjenica da taj novi model može biti daleko više sofisticiran i jednako dobro potkovan u smislu tradicije i autoriteta najdugovekijih direktnih učenika O-Senseija… dakle, ništa od toga ne ulazi u prvi plan. Ono što je važnije, životno pitanje je kako će takva promena uticati na organizaciju? Kakav efekat će imati na vaš odnos prema vašem učitelju?

Verujem da većina Aikidoka, barem za sada, svesno previđa sadašnji razvoj događaja i zatvara oči trudeći se da umanji važnost onog što ne želi da vidi. Većina će se spremno prihvatiati status quo... Naravno revolucije se ne dešavaju lako, one su rezultat dramatičnih disbalansa. Revolucija u Aikidou ne prenosi se na televiziji, i ne predvode je poznata imena Aikidoa, no, zasigurno ona stoji iza sadašnjih tektonskih potresa i cepanja Aikido zajednice. Sale se zatvaraju. Izniču neke nove, i nije sigurno da to deluje na dobro i u korist razvoja samog Aikidoa.

Najprobitačnija opcija za one koji su spremni da prate dublje i manje suspregnuto značenje ‘Aiki’ principa, uključujući i ‘veštinu disanja’, postizanje stanja ‘anđo daza’, kao i sličnih oblasti, jeste da pronađu salu i učitelja koji je vičan i voljan da ih podučava tome. Naravno, to je lakše reći nego učiniti - kaže moje iskustvo.

 

Za većinu, promena učitelja jednostavno ne dolazi u obzir. Neko ko je istinski ozbiljan će se jednostavno pokupiti i otići tamo gde nađe učitelja, vičnog i spremnog da ga podučava. To je aksijom. Takođe je aksijom da većina nas sebe smatra istinski ozbiljnim, ali nam ni na pamet ne pada ništa slično promeni dođo i instruktora. No, umesto debate o tome šta se sve može i ne mora podrazumevati pod formulacijom ‘istinski ozbiljan’, korisnije će biti da se okrenemo nečem drugom: 99% Aikidoka koji sebe smatraju istinski ozbiljnim ne bi promenilo svog instruktora. Koje su to, dakle, realistične opcije koje su im na raspolaganju? Pa, mogu, recimo, da se zapute na neki od sve većeg broja seminara koje vode drugi instruktori vični i spremni da podele svoje znanje sa drugima. No, čak i da to urade, i da počnu to da redovno praktikuju, šta onda?

 

Vraćaju se nazad u svoj dođo i da ‘solo’ pokušaju da vežbaju ono što su videli, no prikriveno, tako da se ne primeti. A šta će biti kada odjednom, recimo, primete da više ne padaju onako glatko kao što su do skora padali? Ili kada vaš instruktor počne da vas ispravlja u tehnikama za koje osećate da su sasvim korektne i celovite, ali jednostavno nisu ono što svi ostali u sali u tom trenutku rade. Šta biva kada ova slika počne da se ponavlja iz večeri u veče? A šta sledi kada instruktor počne da izbegava da vas poziva da mu asistirate ili pomažete mlađima zato što ste počeli da ‘vitoperite’ tehnike? Ovo nije nije ništa novo, događa se svaki dan. Događaće se sve češće.

 

Ništa nije lakše ni instruktorima. Dakle, pronašli ste učitelja koji vam može pokazati kako da se ‘nadogradite’ i produbite svoj Aikido u pravcu koji vas raduje i hrabri… težite da pratite što je moguće više seminara, počinjete često da posećujete njegov dođo... Vaš Aikido, čitav pogled na veštinu i njen smisao počinje da se menja. Dramatično vidno se lome spojke sa onim kako ste vežbali ranije. Sve vas to malo brine, ali mnogo više sokoli i ispunjava onom nepatvorenom prinovljenom energijom inspiracije. Nosi vas i bodri... Ali šta je s vašim učenicima?!

 

Ne postoji univerzanlo uzbuđenje i entuzijazam kada stvari počnu da se menjaju. Ljudi su ‘bića navike’. Ne vole promene. Činjenica da ste vi nekim slučajem po prvi put posle deceniju i kusur povratili vaš ‘početnički um’, za vas je beskrajno uzbudljivo, ali za vaše učenike nije. Oni hoće svog gurua. Vi bi trebalo da budete njihov izvor. Neki od njih vam već deceniju ili dve poklanjaju svoje poverenje i teže da prate vaša viđenja i poduku. Neki od njih su poodmakli u zvanjima i iz toga crpu određenu ulogu u grupni status. A vi? Naprasno, počinjete da pokazujete nešto novo, neku novu paradigmu u kojoj čak ni glavni instruktor u dođou nije vičniji od novajlija. Karikiram donekle, ali ono što učenici osete prema takvoj promeni jeste – podozrenje: ‘’Uuuuu, da, baš sam srećan da posle 10 godina vežbanja lupam glavu gde koju nogu da stavim i da se sve vreme osećam kao da imam tri leve noge’. Retko ko će se tome radovati. U stvari, očekujem da će spremnost za promene biti obrnuto srazmerna stažu u Aikidou. Upravo se to događa u jednoj sali gde imam dosta prijatelja.

 

Čini mi se da bi valjalo porazmisliti malo o ovoj promeni koja nam nadolazi. Dilema je jasna: ako pokušamo da uvodimo promene odveć odrešito, naći ćemo se izolovani – od strane drugih vežbača u dođou, od instruktora, od organizacije... svih.

 

Ali, postoji tu još nešto. Baš kao u gimnaziji, kada su nam drugari dosađivali beskrajnom pričom o svom prvom ljubavnom iskustvu, baš isto je i sa ‘prosvetljivačima’ koji pokušavaju svima da objasne kako su pronašli ‘unutrašnji smisao Aikidoa’ i ‘pravu stvar’, te da ako ne prigrliš ovo tajno učenje o kome samo nekolicina zna, sve što činiš i sve što si ikada činio je... za bacanje. A setimo se šta je sve, recimo, Erik Hofer imao da nam kaže na temu ‘istinskih vernika’, i to nimalo ružičasto i nimalo hvale vredno.

 

Šta nam je, dakle, činiti ako želimo  da uvedemo promene u svoj Aikido i odvedemo ga na drugačiji nivo? Ne očekujmo podršku okoline. To se neće desiti. Samotno iscrpljujuće vežbanje u nekoj garaži na način koji je to pokazao učitelj koga viđamo dva puta godišnje, takođe neće bitno rešiti stvar. Moramo da menjamo. Sorry.

 

A ako smo i sami instruktor?! Nije li probitačnije težiti da stvorimo prostor koji bi učenicima omogućio da vežbaju čak i ako nisu voljni ili spremni da pođu sa nama... novim stazama?! U dođou u kome već duže vreme vežbam činilo mi se da smo prilično glatko prolazili kroz periode kada bi se glavni instruktor, uz to i žena, vraćala iz Japana sa ‘novinama’. Verujem da je to zato što se ona beskrajno trudila da poveže novo sa onim što se vežbalo do tada. Osećali smo da postoji tok od ‘kihon waze’ koju smo već poznavali i na kojoj smo naporno radili, ka principima i tehnikama do kojih tek treba ‘dobaciti’. Posmatrali smo promene kao napredak i korak u pravcu ka prilagodljivosti i prihvatanju raznorodnih znanja zbog kojih će naš Aikido postati bogatiji, celovitiji, povezaniji, istančaniji, rafiniraniji... te su samim tim i promene bile manje zastrašujuće.

 

I šta, dakle, mi je činiti ... ‘’kad odu prijatelji moji’’?! Pa, odgovor znamo: ...da tražim novi bend. ‘’Ja bih samo da sviram, da se otkačim i to je sve.’’ (Osmeh included!)

 

Jelena Drvendžija

A šta da radim... kad odu prijatelji moji?!