Vodič kroz etikeciju ponašanja u sali za vežbanje

Etikecija u dođou  s jedne stane povlači korene iz japanske tradicije iz koje je ova veština ponikla, a sa druge strane, izraz je univerzalne pristojnosti i dobrog vaspitanja. Saveti koji slede nikako ne predstavljaju iscpan spisak pravila ponašanja, ali najbolje je prosto biti upoznat sa pravilima i njihovim značenjem, pa zatim slediti dobru praksu gledajući starije učenike u dođou. Ukoliko nas nešto zbunjuje ili imamo nedoumica, uvek se možemo obratiti instruktoru za pojašnjenje i savet.

 

Obraćanje drugim osobama u dođou

Po tradiciji, pored imena instruktora koji vodi trening, uvek se dodaje ’sensei’ i za vreme vežbanja mu se obraća sa ’sensei’, što u doslovnom prevodu znači ’učitelj’ ili ’onaj koji je išao putem pre mene’. Glavnom instruktoru sale uvek se obraćamo sa ’sensei’, kako za vreme vežbanja, tako i van sale. Mlađi instruktori uglavnom preferiraju manje formalno oslovljavanje. Ukoliko je više instruktora prisutno u sali, obraća im se prezimenom kome se dodaje titula ’sensei’.

U Japanu, polaznici koji duže vežbaju od nas nazivaju se ’sempai’, dok su oni sa manje iskustva u vežbanju ’kohai’. Smatra se učtivim da se iskusnijima obraća kao ’sempai’ ili imenom ili prezimenom uz titulu ’sempai’. Ukoliko nam stariji polaznik naznači da želi da mu se obraćamo samo imenom, sasvim je u redu poslušati ga.

Retko ćemo doživeti da nam se stariji učenici obraćaju sa ’kohai’, jer to ume da deluje nipodaštavajuće. Onda kada želimo da istaknemo formalni stav prema nekome, japanska tradicija poznaje obraćanje sa ’Jovan-san’, ili ’Petrovic-san’. Najčešće, srećom, nije potrebno biti toliko formalan. Obraćanje imenom je, uglavnom, savršeno prihvatljivo.

U prilikama kada oslovljavamo učitelje visokog ranga, često se koriste izrazi karakteristični za evropsku kulturu kao što su ’Učitelj Tada’ ili ’Majstor Tada’. Japanski ekvivalenti, kao što je titula ’Shihan’ najčešće se navode samo u pisanom tekstu, dok se u govornom obraćanju obično kaže ’Sensei’.

 

Ponašanje na tatamiju

Naše ponašanje u dođou i na tatamiju uvek bi trebalo da odražava univerzalni princip poštovanja i zahvalnosti. Nikada se ne smemo upuštati u odmeravanja snage: Aikido tehnike su odveć opasne i mogu dovesti do ozbiljnih povreda ukoliko se nekontrolisano izvode. Ukoliko naš partner oseća bol, ili ako je povređen pa neke pokrete nije kadar da izvede, nikada ga ne smemo prisiljavati na to. Na isti način, ukoliko smo sami povređeni ili imamo zdravstvenih problema, moramo o tome obavestiti partnera sa kojim trenutno vežbamo, i naravno, instruktora koji drži čas kako bi mogao da prilagodi svoja očekivanja i zahteve našim trenutnim mogućnostima.

Instruktor koji vodi čas jedini je autoritet čiji se tehničke smernice prate u toku vežbanja. Uvek se trudimo da u potpunosti izvedemo tehniku onako kako ju je instruktor pokazao.

U toku vežbanja aktivno tražimo iskusnije polaznike kako bi vežbali sa njima, i ne čekamo da se oni ponude da vežbaju sa nama. Takođe, svi gosti koji dođu u salu zaslužuju status počasnog gosta i nikada se ne sme dopustiti da se osećaju izolovano ili usamljeno. Kada vežbamo sa gostom, uvek mu nudimo da vežba prvi, bez obzira na njegovo iskustvo.

Jelena Drvendžija