Kada sam počela da obraćam pažnju na to šta znači biti ’tih’ i ’spokojan’? Meni deluje ne tako davno, ali začeci naših promena mogu biti vremenski veoma udaljeni od vidljivih posledica, zar ne?! Naravno, odavno sam svesna da se takav kvalitet ’tihe tehnike’ i ’spokojne tehnike koja teče’ visoko ceni među onima sa podužim stažom u Aikidou. Ako neko u toku tehnike zadržava mirna ramena i pravu kičmu, ako ima fleksibilne kukove i široka, elastična kretanja, ako su mu pokreti ruku odmereni, a šake ekspresivne i zglobovi meko pokretljivi, ako neko zadržava živahno ali staloženo prisustvo duha ... ali, naravno, sve to nije tako lako kada sve vreme moraš da se baviš ’tehnikom’.

...Prošlo je dosta vremena dok nisam shvatla šta staloženost donosi i šta se iz unutrašnje staloženosti duha i tela reflektuje na naše partnere sa kojima vežbamo u Aikido dođou.

A onda je s kraja novembra u posetu ponovo došao Majstor Domeniko (Mimmo) Zuko. Četiri meseca ga nisam videla, od letnjeg seminara Učitelja Tade. Četiri godine je prošlo od kako je prethodni put vodio  seminar ovde u Beogradu: njegov karakterističan stav ’zatišja pred buru’. Nije mi dugo trebalo da se podsetim da bez nekog vidljivog ili prepoznatljivog pokreta ili signala on za tren oka, nekako, uvuče ukea u centar svoje akcije. Ovaj, karakteristično njegov, pristup učinio je da na tatamiju sve zasvetluca od iskrica živahne zbunjenosti nad gotovo neprozirnim svojstvima neke sasvim jednostavne tehnike. Nikada ne znaš šta će uraditi, nikada ne znaš šta da očekuješ. Njegova smirenost usred tih ogromnih amplituda na koje šalje ukeovo kretanje zarobilo je našu pažnju. Pokreti mu izgledaju još dramatičnije upravo zbog toga što deluje da izviru iz potpune umirenosti i spokoja; iz usresređenoti koju donosi pravilno disanje i usmeravanje pažnje. Hmmmm.

Ono što sam ovoga puta ponela sa sobom iz našeg novembarskog susreta je svest o značaju spokoja. Kada stanem na tatami, kada se nađem na prepunoj autobuskoj stanici ili u redu pred šalterom, među užurbanom gomilom u centru grada,  interesuje me da osetim komponentu umirenosti usred tenzije i vreve i nespokoja ljudi oko mene; umirenost koja nalazi način da zaobiđe tenziju.

Kako se takav pristup reflektuje na moje partere u dođou ili ljude oko mene u autobusu, ili u redu pred kasom? Da li drugi ljudi postaju opušteniji i prijemčiviji za saradnju ili na neki drugi način reaguju na mene, ukoliko ostanem spokojna i u dodiru sa sopstvnim centrom? Gde je to neutralno mesto gde počinje harmonija? Hmmmm.

Pre desetak godina, kada sam prvi put čula za Majstora Mimma, to su bile priče o italijanskom instruktoru koji je savršeno prihvatio učenja i kretanja Učitelja Tade. Naročito je ženska strana bila fascinirana njegovom suptilnom i elegantnom tehnikom i sofisticiranim pristupom vežbama disanja i razgibavanja. Prava retkost među instruktorima borilačkih veština. Za njegov stil podučavanja sam takođe čula da je neuobičajen – on se kreće po dođou među vežbačima i dozvoljava svakome da ’oseti’ njegovu tehniku. Svi su se slagali u jednom: ’’njegova tehnika je toliko uglačana, tako besprekorno povezana, - to se odmah oseti iznutra, to moraš osetiti lično.’’

Neko vreme se nisam previše obazirala na povremene hvalospeve koje su mu posvećivali moji prijatelji, činilo mi se da preteruju, da ih zasenjuje njegova egzotičnost i mističan pristup Aikidou, disanju, tehnici, alatu, umešnosti u crtanju stripova i muzici.

A onda sam ga videla uživo, 2003. godine. Ostalo je istorija: sveže promovisana u zvanje judanše, ostavila sam za sobom gotovo sva ranija saznanja i ranija iskustva i ranije stečene lovorike i otisnula se u nešto što mi je delovalo kao put ka ... nečemu što sam prepoznala kod Majstora Mimma: dubokom odgovoru na svaku pojedinačnu interakciju sa ukeom, neprekinuti tok tehnike, ili bolje reći nit tehnike koja opet nije ni mekana, ni uglađena, ni oštra – pre bih rekla da ima kvalitet svilene niti.

Pored punoće,  gustog i bogatog sjaja, mekoće i svetlucavosti, svila je izuzetan materijal: svilen-bubina nit poseduje integritet strukture koja je čini vanredno izdržljivom. I ne samo to, svilena nit ima sposobnost da se posle istezanja vrati u prvobitan oblik, čak i ako se rastegne za još četvrt svoje originalne dužine. Svilu ne krasi samo njena zavodljiva mekota, ona je izdržljiva, elastična, trajna i otporna.

Razgledajući slike sa našeg novembarskog susreta, razmišljam o tome kakav utisak je Domenikova vanredna svilin-tehnika ostavila na sve nas. Vežbajući s njim, ni jednog časa ne možeš sa sigurnošću da utvrdiš kada će tačno nastati ’momenat kontakta’ kada će te uvesti u svoje sferično kretanje; umesto toga ostiš najednom da je oslonac koji si očekivao grabeći mu članak ruke ili usmeravajući udarac u njegovo telo namah nestao, kao da ti neko odjednom izvuče tepih ispod nogu. Pre nego što ustanoviš šta ti se tačno zbiva, on je neosetno išćezao, a zahvatio te je zamah nevidljivog kombajna i momentalno izbacio van njegove sfere. Pritom, on ostaje savršeno neuznemiren svojom kao ni tvojom akcijom. Stari Latini su imali jedan dobar izraz za ovaj doživljaj:  seduktivno (od ’seducere’, što znači ’izvesti van’ a potiče od: ’se-’ što znači ’van, izvan, napolje’ i ’ducere’ u značenju voditi).  Hmmmm. Čini mi se da je to sasvim adekvatan način da se opiše Aikido Majstora Domenika. (Osmeh included.)

 

Jelena Drvendžija

Svilen-bubina nit