Leri sensei nas je juče na treningu sve zaustavio posle par tehnika. Posedao nas je i upitao zašto vežbamo. Niko nije dao pravi odgovor. Sensei je rekao da je to u redu, ali da bi trebalo malo više da razmislimo o tome. Možda se odgovori na neka pitanja menjaju tokom vremena. I mnoga pitanja nemaju samo jedan odgovor, ali postavljanje pitanja je važno. Tada nisam imala spreman odgovor ali sam danas o tome razmišljala na poslu i između razgovora mi je došao odgovor, moj lični, koji ću podeliti ovde sa vama. (Bio je to jedan od mojih ređih članaka ne samo misao tako da je poduže). Samo vas upozoravam.
Vežbam jer to volim.
Zato što mi je srce veselo svaki put kada stanem na tatami, energija mi se najmanje udvostruči, osmeh mi je širi i zabavno mi je. Vežbam za svaki savršeni pad koji sam uradila dok smo se šalili i zavitlavali posle treninga iako nikad nisam uspela ni upola uspešno da uradim pre meditacije. Za jedan usporeni pad napred koji nikad nisam uspela da ponovim, ali koji me je održao da nastavim da vežbam padove posle mog prvog meseca bede. I osecaj uspeha i moći kada neko duplo veći od mene iznenada padne i ne može da ustane jer sam dobro uradila polugu. Zbog euforije koju mi pruža približavanje treninga. Ne, euforija zvuči odveć pasivno, pre ona trepćuća energija napetosti od koje se zaborave sve nevolje, navala snage, okrepljući osećaj u mišićima koji se rastežu i skupljaju tokom vežbanja i kratko posle. Vežbam zbog prevelike brzine kojim mi se pod približava - i zbog načina na koji me ne boli kada me pod dočeka. Iako nisam ni videla koliko je bilo blizu. Jednostavno znam da je tamo.
Vežbam zbog iznenadnog, kratkog momenta kada shvatim da je moj pokret u vremenu potpuno valjan.
I zbog smeha dok razmišljam: ‘’...errr...ne. ‘Ajmo ponovo.‘‘ Vežbam da bih videla koheieve oči kako bljesnu kada je nešto uradjeno bolje nego što je očekivao - i sempaiev osmeh kada oseti da je sve kako treba. Zbog svih uspeha i svih grešaka i zbog činjenice da greške nisu isto što i neuspeh.
Vežbam jer sam videla lepotu koja oduzima dah kada iskusniji polaznici rade čak i one najprostije tehnike, i zato što bih jednog dana ja tako htela da zapanjim nekoga. Naročito sebe.
Vežbam jer nema osude, nema žurbe i nema žalbi. Vežbam da bih iznenadila sebe i videla šta sam sve u stanju da uradim. Vežbam zbog porasta svesnosti šta sve moje telo radi i zašto i kako to da promenim.
U stvari, vežbam zato što me to čini srećnom. Zato što su i najgori trenuci vežbanja bolji od najboljih trenutaka nevežbanja.
Vežbam jer to volim.
Ništa dubokoumno vam nisam rekla i ništa mudro ili dirljivo vam neću ispričati taman pisala stotine strana, ali mnogo toga ima da se kaže o zadovoljstvu koje Aikido donosi.
Eto, za danas, od mene, samo pregršt prostih misli.
Eve
Preuzeto sa www.aikiweb.com
Preveo Ivan Vatović
Prevedeno sa engleskog uz dozvolu autora
Eve Peters-Campbell
Autor zadržava sva prava.
